Jedan projekat okuplja naučnike iz jugoistočne Evrope koji su izradili zajedničke nastavne materijale koristeći izvore iz različitih perspektiva. „Joint History Workbooks Project“ (Projekat zajedničkih istorijskih čitanki) realizovao je 6 tomova za srednje škole u regionu, suprotstavljajući oprečne verzije istih događaja.

«Pokušajte da se setite svojih udžbenika istorije iz škole, kada ste bili mladi. Kako su u njima bili opisani susedni narodi i neprijatelji vaše zemlje? Da li je vaša nacija uvek bila najbolja?». Ova pitanja upućena su publici sastavljenoj od ljudi različitog porekla, okupljenim u jednoj balkanskoj prestonici.

«Mnogi naučnici su analizirali razloge međuetničkog nasilja i ulogu koju je teška senka istorije igrala u ratovima. Školski udžbenici su identifikovani kao jedan od potencijalnih uzroka netolerancije među narodima», objašnjava Christina Koulouri, profesorka moderne i savremene istorije i rektorka Univerziteta Panteion u Atini. Upravo ona koordinira izuzetan tim stručnjaka koji predstavljaju sve zemlje balkanskog regiona – oko stotinu akademika i profesora istorije koji su u poslednjih trideset godina uspeli da ostvare gotovo nemoguć podvig: da zajedno napišu zajedničku istoriju jugoistočne Evrope, od Slovenije do Kipra, počevši to da rade dok su se odjeci jugoslovenskih ratova još uvek jasno čuli.

Inicijativa se zove „Joint History Workbooks Project“ (JHP) i do sada je proizvela šest dragocenih tomova, spremnih za upotrebu u srednjim školama u regionu. Oni pokrivaju dug istorijski period, od Osmanskog carstva do 2008. godine, i nisu klasični udžbenici, već selekcija izvora: svedočanstava, fotografija, zvaničnih dokumenata, novinskih članaka, pa čak i stripova iz celog Balkana. Autentični materijali nude višestruke tačke gledišta na iste događaje kako bi podstakli pitanja, vežbali kritičko mišljenje i pomogli u razumevanju da je prošlost kompleksna, te da je različita društva mogu pamtiti na različite načine.

«Ovo nije samo izdavački proizvod, već primer saradnje između stručnjaka iz nacija koje se smatraju rivalima i neprijateljima», objašnjava profesorka Koulouri za list Avvenire. «Kao generacija koja je preživela te ratove, uspeli smo da prevaziđemo gorka sećanja govoreći jezikom istorijske discipline. Samo istraživanje visokog kvaliteta može poslužiti kao štit za zaštitu društva od stvaranja stereotipa o drugome i od razvoja slepog nacionalizma».

Razvoj i priznanja

Projekat je pokrenut krajem devedesetih od strane „Centra za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi“ (CDRSEE) iz Soluna. Nakon zastoja zbog nedostatka sredstava 2019. godine, projekat je ponovo pokrenut 2023. godine zahvaljujući podršci nemačkog Ministarstva spoljnih poslova i Evropskog fonda za Balkan sa sedištem u Beogradu. Projekat je u martu, u Albaniji, dobio nagradu „Cespic“ Evropskog centra za nauku o miru, integraciju i saradnju, koju dodeljuje Fondacija „Nostra Signora del Buon Consiglio“ iz Tirane u saradnji sa opservatorijom Balkani Caucaso Transeuropa. Hiljade nastavnika širom regiona dobilo je knjige besplatno, a one su dostupne i na internetu u PDF formatu. Primarni cilj ostaje uvođenje ovih tomova u učionice.

Metodologija: Suočavanje sa traumom

«Istorijski period 90-ih bio je onaj o kojem se najviše diskutovalo, ne samo zato što je to bila traumatična, kontroverzna i osetljiva decenija, već i zato što su sećanja kod samih nastavnika još uvek živa», nastavlja Christina Koulouri. «Na primer, uključili smo poglavlje o opsadi Sarajeva, koju su ljudi lično preživeli. Kako to predavati u razredu?».

U istom tomu nalazi se i pasus o bitki za Vukovar, koji je bio pod opsadom osamdeset sedam dana 1991. godine. Predstavljena su dva novinska članka: jedan iz srpske perspektive, iz beogradskog lista Politika, pod naslovom „Vukovar konačno slobodan“, a drugi iz hrvatske perspektive, pod naslovom „Tko manipulira tragedijom Vukovara“, objavljen u zagrebačkom Vjesniku. Nakon što pročitaju oba, učenici treba da ih uporede i identifikuju koji su podaci identični, a koji se protivreče, kao i koji bi razlozi mogli objasniti razlike u broju žrtava Jugoslovenske narodne armije (JNA) u srpskim i hrvatskim izvorima.

U drugom delu čitanke predlaže se rad sa fotografijama.

• Prvi snimak prikazuje kolonu izbeglica koje napuštaju upravo Vukovar.
• Druga fotografija prikazuje srpsko stanovništvo koje napušta Hrvatsku nakon operacije „Oluja“.
• Treća slika ovekovečuje kosovske izbeglice proterane u bivšu jugoslovensku republiku Makedoniju. Dodat je i članak o poteškoćama rumunskih vlasti na granici sa Srbijom zbog brojnih zahteva za azil Srba nakon intenziviranja NATO bombardovanja. «Šta znači biti ratna izbeglica?», pitanje je koje se postavlja razredu na kraju ove aktivnosti.

«Ranije ništa slično nije postojalo», nastavlja Koulouri. «Reč je o originalnom materijalu prevedenom sa devet jezika. Dakle, učenik u Srbiji ili Hrvatskoj može konsultovati dokument koji dolazi iz Grčke, Albanije ili sa Kipra».

Promena pristupa

Na pitanje da li postoje slična iskustva u svetu, Koulouri odgovara: «Postojala je inicijativa između Francuske i Nemačke 60-ih godina. Ali to su bile samo dve zemlje i dva paralelna narativa, što mi ne želimo. Bio je i pokušaj između Izraelaca i Palestinaca, ali bez uspeha».

Za korišćenje tekstova organizuju se radionice za nastavnike. Dešava se da se pri prvom kontaktu sa kolegama iz drugih zemalja pojave predrasude. «Početna reakcija je iznenađenje. Fizička interakcija među njima nam je važna, sklapaju se prijateljstva. Uz druženje se stvara zajednica. Postoje oni koji nikada neće promeniti mišljenje, ali često prisustvujemo promeni stavova i mentaliteta», zaključuje profesorka.

Govoreći na ceremoniji dodele nagrade „Cespic“ u Tirani, njena koleginica i direktorka projekta Zvezdana Kovač govorila je i o «psihološkoj dimenziji» inicijative.

«Mnogi mladi na Zapadnom Balkanu, čak i oni rođeni nakon ratova, uključujući i moju ćerku, nose nasleđe nerešenih trauma. Razumevanje načina na koji istorijski narativi oblikuju identitete, emocije i percepcije je ključno za mirniju budućnost. Mir se ne može očuvati bez obrazovanja. Samo obrazovani pojedinci otvorenog uma, spremni da postavljaju pitanja, slušaju različite tačke gledišta i kritički promišljaju o prošlosti, mogu postati garanti mira».

Upravo su to muškarci i žene koji su danas preko potrebni. «Naš cilj je jednostavan, ali ambiciozan», zaključuje direktorka Kovač. «Da pomognemo mladima da shvate da istorija ne sme da se koristi kao oružje, već kao alat za empatiju. Mir zahteva hrabrost i maštu. Zahteva društva spremna da iskreno pogledaju u sopstvenu prošlost i prihvate njenu složenost. I da nauče nove generacije da suživot nije slabost. To je snaga».

Preuzeto sa Avvenire.