Ovo je poduhvat, traje već maltene tri decenije. A svijet se za ove tri decenije nevjerovatno promijenio. Mi prije tri decenije, rijetko da smo koristili lične računare, a internet je bio tek u povoju. Mene brine da li se ono, o čemu smo razmišljali i pisali, može pretočiti u ovo sadašnje vrijeme, u takozvane društvene mreže, u nove oblike izražavanja. I mislim da moja generacija to vjerovatno više ne može. Zato bih se radovao ukoliko bi svi mladi ljudi preuzeli ovu ideju i ovaj poduhvat, promijenili je, prilagodili je, ali izrazili sebe kroz ideje na kojima smo zasnovali ovaj projekt, a to je uvažavanje različitosti, uvažavanje šarenila koje postoji u razmišljanju, postojanju, planiranju budućnosti.

Dakle, to je moja najveća želja, da dođu mladi ljudi koji bi ovo preuzeli.

Mislim da je ovaj projekt važan iz više razloga. Jedan je da smo se svi mi, koji smo bili uključeni na njegovoj izradi kroz ovih 30 godina, zbližili međusobno i stvorili jednu mikro zajednicu povjesničara iz regije koja jako dobro funkcionira, kako profesionalnoj, tako i prijateljskoj razini. To je, meni osobno, bio najvažniji dio projekta. Ali projekt je važan i zbog uticaja koji je ostvario svojim rezultatima. Jer smo, ipak, uspjeli povezati puno nastavnika historije iz cijele regije, uvidjeti da su počeli drugačije gledati na historiju, da su svjesni potrebe za uspoređivanjem, a ne samo tumačenjem svoje historije. Počeli su tražiti zajednički nazivnik sa historijama susjednih zemalja, da se vidi koja su zajednička, a koja različita iskustva.

I na kraju mislim i očekujem da to ima uticaja i na učenike kojima ti nastavnici drže nastavu. To je vjerojatno malo teško izmjeriti, ali se nadam da je, ipak, doista taj projekt ostavio i na taj način velikog traga u svim ovim zemljama koje su u njega uključene.

Ovaj projekat pokrenut prije tri decenije podjednako je potreban i danas kao i prije, zato što se neke stvari u našim društvima u jugoistočnoj Evropi, a i drugdje u svijetu, nisu promijenile. A to je da se nastava historije i dalje izvodi po jednom etnocentričnom nacionalističkom principu, drugim riječima da se nastava historije i zloupotrebljava, kako bismo prikazali sopstvenu naciju kao divnu, krasnu, fenomenalnu, koja je uvijek bila žrtva, nikad nije bila agresor, a svi oni okolo nas ni to nisu. Ono što je specifično kod ovakvog multiperspektivnog načina predstavljanja historije, jeste što to nam daje mogućnost da, saznamo što drugi misle o nama. A drugi o nama često misle mnogo realnije nego što mi sami mislimo o sebi.

Bili smo historičari, voljeli smo historiju, željeli smo da se društva promijene nabolje. Vjerovali smo da historija može biti sredstvo za promjenu svijeta, i to smo željeli: da promijenimo svijet. Čak i danas, a prošlo je 30 godina, čak i danas vjerujemo da je to plemenit cilj za koji se vrijedi boriti.

Nažalost, od tada… i prema zaključcima do kojih smo tada došli, izgleda da se mnogo toga nije promijenilo. Još uvijek postoje problemi u školama, sa udžbenicima, sa načinom na koji se historija predaje, sa diskursom o historiji koji je i dalje vrlo nacionalistički. Ali najviše od svega, djeca ne vole historiju.

Dakle, nešto očigledno radimo pogrešno. Možda je vrijeme da svi zajedno udružimo snage da to promijenimo.

Završili smo radnu svesku sa periodom poslije Hladnog rata do 2008. godine, što znači da smo se bavili najosjetljivijom temom od svih radnih svezaka koje smo napravili, jer ti procesi još uvijek nisu završeni, jer još uvijek ne znamo kako će biti riješeni problemi sa granicama, pošto neki žele da ne ostanu ovakve kakve su sada. Zato što nemamo dovoljno izvora, jer su tragovi još uvijek veoma lični i osjetljivi.

I tu moramo tražiti neku ravnotežu, ravnotežu u otvorenoj raspravi u učionici, ali i ravnotežu u odnosu prema politici, naročito zato što su u međuvremenu nastale nove države, mlade države, u toku samog proceas nastanka ovih radnih svezaka, koje gledaju na historiju iz današnje perspektive. I onda je uvijek teško objasniti šta je zapravo pravi historijski okvir.

Mislim da će to biti jedan od najvećih izazova, posebno sada kada prelazimo na moderne vizuelne metode, jedan od najvećih problema s kojim ćemo se morati suočiti.

Naše analize pokazuju da se poslednjih godina  stanje u obrazovanju u oblasti istorije pogoršava i to pre svega u Hrvatskoj i Srbiji koje stalno pratimo, pa samim tim i u Bosni i Hercegovini i da od nekih dobrih momenta ranih 2000-ih sada krećemo u sve lošiju fazu, sve više nacionalizma, sve manje potrebe da se nađu novi metodi, didaktički da se to sve približi deci na neke nove načine i zato sam sigurna da će ovaj projekat ostati zaista avangardan i ostati možda neka vrsta uzora ili ideala koji će se, ko zna kada, pokušati da se dosegne iz početka. Jer ideja da se može u istoriji raspravljati, da je ona polje diskusije, a ne zadata dogmatska istina, je nešto što je još uvek jako daleko ne samo od naše nastave istorije, nego bojim se i od naših društava. Naša društva veruju u istoriju, ona je neka vrsta civilne religije, koriste je svi od taksista do lekara i to je izuzetno opasno za samu nauku. Ja se nadam da smo ovim knjigama i ovim projektom i postavili standard o istoriji kao o večnoj debati.

Evo kao jedan od veterana Joint History Project-a, ja bih se zapravo prisetila naših kolega koji su s nama počeli da rade na projektu ili bili na prvim radionicama koji više nisu s nama. Evo, pa ovde bih se prisetila našeg kolege pokojnog Srđana Rajkovića koji je bio dobri duh prvih radionica na projektu i bio onaj koji je uvek bio zadužen za neke anegdote i šale i tu bih se mogla prisetiti jedne od njih. Radilo se o radionici u Istanbulu, ako se dobro sećam, to je bilo 2000. ili 2001. godine, kad je u pauzi između dve sesije kolega Rajković počeo spontano da crta po panou konture likova, dečije likove sa tipičnim stereotipnim obeležjima nacionalnih kostima. Ta je sličica čak i negde sačuvana iskorišćena u jednoj od knjiga ili u nekim materijalima Joint History Projecta. Danas nam služi kao sećanje na kolegu koji već dosta dugo nije s nama.

Kada pogledamo današnji svet, vidimo porast ksenofobične retorike. Zbog međunarodnih migracija raste strah među ljudima, podižu se zidovi – i stvarni i simbolični – gotovo svuda u svetu. Nažalost, raste i broj esencijalističkih narativa, onih koji svode identitet na nepromenljivu suštinu.

U takvom okruženju, višestruke perspektive koje nude knjige nastale u okviru projekta zajedničke istorije postaju još važnije. Jer živimo u veoma kompleksnom svetu. Problemi su složeni. Nije ih moguće sagledati iz jednog ugla. Iz jedne perspektive nije moguće izgraditi demokratski i pluralistički svet. Zato su naučni pristup, metodologija i multiperspektivnost u knjigama nastalim kroz projekat zajedničke istorije postali još značajniji.

Svi zajedno moramo da promišljamo o ovome iz takve perspektive.

Mislim da je ovaj projekat baš bitan zato što se u svojoj srži uhvatio u koštac sa problemima koji se vuku u našim društvima, na našim prostorima, na prostoru čitave jugoistočne Evrope od srednjeg veka praktično do sada. Mi smo menjali sisteme, mi smo menjali ideologije, ali je ono što je ostajalo jeste patrijarhalni sistem koji kroz ovaj projekat i kroz ove udžbenike želimo na neki način razmontirati, i ono s čime se želimo uhvatiti u koštac je zapravo taj militaristički sistem koji je duboko usađen u korene naše, i koji treba dovesti barem u pitanje, jer na ovaj način društvo ne može dalje, kroz svakodnevno zastupljeno nasilje. Mislim da to moramo i da na takav način moramo pomoći mlađim generacijama da nekako dođu do izražaja i da krenu u neku bolju, svetliju budućnost.

Bilo bi jako važno da ove knjige postanu deo obrazovnog sistema u svim zemljama Balkana. Ti obrazovni sistemi su uglavnom prilično rigidni i bilo bi jako dobro ukoliko bi ta reforma obrazovanja obuhvatila kompletan region, mislim da bi bilo mnogo efektnije, jer o ratovima 90-ih, na primer se jako malo zna i potpuno su različiti sadržaji u udžbenicima u svim zemljama Zapadnog Balkana. Bilo bi jako važno da ih upotrebljava što više nastavnika, ali i učenika i studenta, jer mi, nažalost i poslije 30 godina se nismo pomerili na Zapadnom Balkanu i ne samo da se nismo pomerili, nego nacionalizam nam je u porastu, ako je ikad i stao. Nakon ratova 90-ih svedoci smo pokušaja takozvanog nenaučnog istorijskog revizionizma, da ne govorimo o primerima brojnim klerikalizacije širom regiona. Dakle, ovako jedno štivo i ovakav jedan pristup istoriji i nastavi istorije bi bio lekovit za naša društva.

Projekat zajedničkih knjiga istorije je po meni jedan od zaista najvažnijih projekata koje smo imali u regionu. I jako mi je drago što imamo privilegiju da sada i mi budemo deo tog projekta. Ova faza se zove „Istorija za budućnost“ i mislim da je to ključno jer smo dovoljno dugo bili žrtve toksičnih i jednostavno neistinitih narativa o prošlosti, i razumevanje one druge strane će olakšati ne samo sadašnjost, nego pre svega budućnost i krajnje je vreme da konačno tako shvatimo istoriju.

Zašto je Projekat zajedničkih istorijskih čitanki važan danas? Pre svega, zato što od vremena kada je započet pa do danas, sukobi i osvete između balkanskih država na neki način nisu rešeni, oni i dalje postoje, čak i u uspavanom obliku, dok su se pojavile i nove tenzije. Drugi razlog je zato što, prema panevropskom istraživanju koje je sproveo Savet Evrope, nastavne programe i školske udžbenike istorije, posebno na Balkanu, i dalje karakteriše etnocentričnost i evropocentričnost. Zbog toga materijal i metodologija koju nudi Projekat zajedničkih istorijskih čitanki ostaju dragoceni i važni. Treći razlog je zato što u digitalnom dobu u kojem živimo, dobu ispunjenom, kako u javnom digitalnom prostoru tako i van njega, lažnim vestima, iskrivljavanjem istorije i teorijama zavere, nastavnici osećaju preopterećenost. Zato im Projekat zajedničkih istorijskih čitanki nudi naučnu i pedagošku podršku, ali što je najvažnije, pruža im psihološku podršku da nastave svoj dobar rad.

Zašto mislim da je ovaj projekat važan? Pa zato što svima koja nam je poznata istorija jugoistočne Evrope, svesni smo da je stalno nekakav izvor sukoba između različitih nacija. A istorija je tu gotovo kao nekakvo oružje u takvim sukobima. To je zato što istoričari govore iz perspektive sopstvenih nacija. Zbog toga mislim da je ova važna saradnja između istoričara koji dolaze iz različitih zemalja, i ne samo to, nego da pokušaju osmisliti neke nove, drugačije pristupe koje će pokazati neke veze, neka zajednička iskustva, pokušati nadilaziti taj konfliktni potencijal istorije. I naravno koji će pokušati uključiti ovo naše iskustvo jugoistočne Evrope u neke šire globalne okvire. Mislim da je to danas jedna od aktuelnih tema, odnos nacionalno i globalno, takozvani suverenizam, takozvani globalizam. Zbog toga mislim da ovaj projekt dolazi u pravom trenutku.

Dozvolite mi da kažem nekoliko reči o našem projektu – o tome po čemu je poseban, zašto ima tako dugu istoriju i zašto niko od nas ne želi da prekine njegov razvoj, već naprotiv, svi želimo da se on nastavi.

Naravno, postoje brojne slične inicijative – kako na evropskom nivou, tako i u okviru regiona. Ali naš projekat je od samog početka sledio jasnu strategiju koja se pokazala uspešnom. Uspešnom zato što njegova osnovna svrha nikada nije bila da izaziva konfrontacije, da se sukobljava ili negira postojeće nacionalne narative i istorijske priče. A ti narativi su, bez sumnje, deo same strukture nacije kao vodeće kategorije u svetu, u Evropi i, naravno, u Bugarskoj.

Naš glavni cilj je oduvek bio drugačiji.

Zato smo i odlučili da naše materijale nazovemo ‘dodatni obrazovni materijali’. Naša strategija je bila da dopunjujemo, da menjamo perspektivu, da otkrivamo one situacije, istorijske periode, ličnosti i izvore koji predstavljaju gledišta ili stvarnosti koje nedostaju u glavnom narativu. One elemente koji nisu posebno zastupljeni, koji su često marginalizovani ili jednostavno zaboravljeni u postojećim obrazovnim sistemima i u dominantnim tumačenjima istorije.

Naš cilj je da prikažemo region onakvim kakav jeste – raznolik, kako u prošlosti, tako i danas.